Savjet

4

❝Prijatelj neće (doslovno) dijeliti tvoje brige, niti će onaj koga voliš fizički ukloniti tvoju bol, niti će bliski ostati budan cijelu noć zbog tebe. Zato pazi na sebe, zaštiti se, njeguj se, i stvarima koje ti se dogode u životu ne pridaj više pažnje nego što zaista zaslužuju. Zasigurno znaj da kada se slomiš, niko te neće izliječiti do tebe samog, i kada si poražen, niko ti neće obezbijediti pobjedu do tvoje odlučnosti. Tvoja sposobnost da ustaneš opet i nastaviš je samo tvoja obaveza. Ne gledaj svoju vrijednost u očima ljudi, već gledaj u svoju vrijednost očima svoje savjesti. Ako je tvoja savjest mirna, onda ćeš se uspeti visoko. I ako uistinu poznaješ sebe, neće ti naškoditi to što o tebi govore. Ne nosi breme briga ovog života jer on je za Allaha. I ne nosi zabrinutost zbog opskrbe jer ona je od Allaha. I ne nosi brigu o budućnosti jer je ona u Allahovoj Ruci. Brini samo o jednom: kako da zadovoljiš Allaha. Jer ako ti Njega zadovoljiš, On će zadovoljiti tebe, ispuniti te i obogatiti. Ne tuguj zbog života koji je tvoje srce rastužio. Samo reci: “O Allahu, nadomjesti mi dobrim na ovom i onom svijetu.” Tuga nestaje putem sedžde. Sreća dolazi s iskrenom dovom. Allah ne zaboravlja dobro koje radiš. Niti zaboravlja dobro koje si drugima uradio, niti bol koji si od njih uklonio. Niti će zaboraviti oko koje je zamalo zaplakalo a ti si ga nasmijao. Živi život na ovom principu: Budi dobar, pa makar ti se dobrim ne uzvratilo; ne zbog drugih, već zato što Allah voli dobročinitelje.❞ — Ibn Qajjim رحمه الله

ŠTEDLJIVI MRAV

0

Pitao je Sulejman, a.s., mrava koliko mu treba hrane za godinu dana?! Kaže mrav da su mu dovoljna dva zrna žita! Dobro, kaže Sulejman, a.s., pa da vidimo?! I stavi ti on mrava pod zvono s dva zrna žita na godinu dana. Tačno nakon godinu dana, podigne zvono kad dolje mrav s jednim zrnom žita, pita ga Sulejman, a.s.: Šta je ovo? Zar ti ne reče da ti treba dva zrna žita, a samo si jedno pojeo? Jest, Vladaru, to je tako kad me Allah hrani, jedem koliko mi treba, jer znam da me On neće zaboraviti, a ovako kad me ti hraniš i misliš na mene, bilo me je strah da ćeš me zaboraviti, pa sam štedio – kaže mrav

……

5

Život je trnovit put, na koji se veoma često sapletemo… Svaki pad boli, nakon njega teško je ustati i poći dalje, teško je zaboraviti ranu koju nam je on zadao. Rana je poput sjećanja, teško ju je zacijeliti, a sjećanje je teško izbrisati, svako bolno sjećanje ponovo otvara staru ranu. Ljudi su bahati, sebični, misle da je sreća ako su samo oni srećni. Ne, to nije sreća, nije sreća graditi svoju sreću, od koje drugi imaju bolne posljedice. Sreća je biti srećan jer znaš da si nekog usrećio i zadovoljio svojom srećom. Istinski biti srećan, znači radovati se sreći i uspjehu onih koji nas okružuju, podijeliti sa njima našu pozitivnu energiju i usrećiti ih onako kako bismo i mi sami željeli biti usrećeni. Ne smijemo gledati sebično na svijet i činiti samo ono od čega ćemo mi imati koristi i čime ćemo mi biti zadovoljni, bez obzira na druge, bez obzira da li će neki naš postupak prekriti nekoga valovima tuge, zadati rane na srcu i uništiti najljepše snove. Mnogi kažu da život čine sitnice, ali sitnice mogu i strušiti najljepši dio života. Nekada samo jedna sitnica, samo jedna jedina riječ, jedna nemarnost, može nanijeti nepodnošljiv bol…
Bol koji nas preokupira, poput jake munje napada naša srca i ostavlja rane koje je teško izliječiti. Neke rane nikada ne mogu zacijeliti, možda nam se nekada učini da je rana izliječena, jer je privremeno prestala da krvari, ali ubrzo naiđe blag povjetarac koji nas podsjeti na tragove davne munje i rana ponovo počne krvariti. Tada rana ponovo tišti srce i ono osjeća bol koja ga potiskuje. Život nam zadaje udarce, od nekih se veoma teško oporavljamo, jer nam zadaju bolne rane od kojih ostaju duboko urezani ožiljci. Bol je poput vjetra, nekada se poveća, a nekada i ublaži. Nekada osjećamo da nam je srce poput velikog razorenog brda, koje su razorili bahati ljutski postupci i njihove uvredljive riječi. Ali Allah je za svaku bolest dao lijek…

Zdravlje i bolest

3

Razgovarali zdravlje i bolest, pa je zdravlje kazalo: ”Zahvaljujući meni ljudi bez poteškoća obavljaju sve svoje poslove.”
Bolest: ”Zahvaljujući meni ljudi skraćuju svoju nadu.” Zdravlje: ”Da nije mene, pobožni ljudi ne bi mogli ustrajavati u ibadetu i pobožnosti.”
Bolest: ”Da nije mene, vjernici ne bi čistili svoje nijjete i namjere.”
Zdravlje: ”Zbog mene ljudi grade zdravstvene ustanove.” Bolest: ”A zbog mene proučavaju medicinu.”
Zdravlje: ”Mene svi ljudi vole!”
Bolest: ”Da nije mene, ne bi te ljudi toliko voljeli.”

(Hakeza allemetnil-hajatil-islamijjeti, Mustafa es-Sibai)

JER AKO NIJE DOBRO – ONDA NIJE KRAJ

4

Jer ako nije dobro-onda nije kraj
Ponekad zastanete, poželite od svega da odustanete, ali nemojte.
Jer ako odbacite svoje snove, niko ih neće pokupiti.
Borite se za ono što vam je važno i do čega vam je stalo.
Ne dopustite da vam to oduzmu i sruše.
Uvijek gledajte naprijed i samo naprijed,jer nikada nije toliko loše da ne može biti gore,niti toliko dobro da ne može biti bolje.
Ma na kraju krajeva, uvijek sve ispadne dobro,
JER AKO NIJE DOBRO – ONDA NIJE KRAJ

Ne ljuti se!

3

Negativne posljedice srdžbe

Živimo u menu u kojem se svakim danom bilježi sve veći broj negativnih pojava u društvu. Mnoge do tih negativnih pojava, koje razaraju naše društvo, su općepoznate i na njihovu štetnost svakodnevno se ukazuje. Međutim, jedna od ovih negativnosti, a kojoj mnogi ne pridaju pažnju i ne ukazuju na njenu štetnost, svakako je – srdžba. Naime, srdžba je veliki uzročnik mnogih ružnih i nemilih događaja, a nažalost ova ružna pojava raširena je i među muslimanima.
Na opasnost srdžbe i njene negativne posljedice po čovjeka ukazuju i medicinska i psihološka istraživanja, koja pokazuju da srdžba negativno djeluje na razvoj mnogih bolesti, a posebno duševnih (šizofrenija, depresija i sl.).

S druge strane, ako posmatramo ovaj fenomen iz islamske perspektive, vidjet ćemo da naša vjera direktno ukazuje na opasnost srdžbe i posljedice koje iz nje proizilaze.
Imam Buharija bilježi hadis, koji nam prenosi Ebu Hurejre, radijallahu anhu, u kojem se kaže: “Neki čovjek reče Allahovom Poslaniku, alejhis-selam: ‘Preporuči mi nešto!’ Poslanik reče: ‘ Ne srdi se!’ Ovaj ponovi više puta, a Poslanik mu opet reče: ‘Ne srdi se!'”
U hadisu vidimo da ovaj čovjek pita Poslanika više puta, međutim, Poslanik ustrajava na svom odgovoru. Ovo jasno ukazuje na važnost izbjegavanja srdžbe i da je u tome svako dobro.
Abdullah ibn Mubarek, Allah bio zadovoljan njime, upitan je da ukratko definiše čednost i lijep moral, pa im je odgovorio: “Okani se srdžbe!”
Ibn Redžeb, kada govori o Poslanikovim riječima “ne srdi se”, kaže da se njima želi zabraniti sve ono što zahtijeva srdžba (od riječi i postupaka). U kontekstu toga Allah Uzvišeni kaže: “I kada Musaa srdžba minu…” (El-A'raf, 154.)
Poslanik, alejhis-selam, hvalio je one koji su znali ovladati svojim osjećajima u srdžbi. Sulejman ibn Sard, radijallahu anhu, pripovijeda: “Jednom prilikom, dok smo bili u društvu Vjerovjesnika, alejhis-selam, dvojica su se počela svađati. Jedan od njih, sav zajapuren, uvrijedi ovog drugog te Vjerovjesnik reče: ‘Zaista ja znam jednu riječ i ako je ovaj bude izgovorio, nestat će njegove srdžbe, kada bi samo rekao: ‘Utječem se Allahu od prokletog šejtana!’ Ashabi se obratiše tom čovjeku: ‘Zar nisi čuo šta Vjerovjesnik, alejhis-selam, kaže?’ Ovaj im odgovori: ‘Ja nisam lud!'” (Buharija i Muslim)
Imam Ahmed i Ebu Davud od Ebu Zerra, radijallahu anhu, prenose da je Allahov Poslanik, alejhis-selam, rekao: “Ako se neko od vas rasrdi, neka sjedne, ako ga srdžba ni tad ne napusti, neka legne!”
Dakle, ovo je Poslanikova metoda suzbijanja i otklanjanja srdžbe kojom nas podučava. Učenjaci ovo objašnjavaju primjerom čovjeka koji stoji, jer on je, kako navode, u stanju da se osveti odmah, dok je onaj koji sjedi u lošijoj poziciji za osvetu, a onaj koji leži najmanje je spreman za osvetu, a Allah najbolje zna.
Ibn Abbas, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, alejhis-selam, rekao: “Ako se neko od vas rasrdi, neka umukne!”, to je ponovio tri puta. (Ahmed)
Ovaj hadis Allahovog Poslanika prijeki je lijek protiv srdžbe, jer čovjek u ljutnji može kazati nešto zbog čega će se kajati kad ga srdžba napusti. Zato, ako bude šutio kad ga srdžba obuzme, bit će pošteđen svog zla.
Muverreka el-Idzlij, rahimehullah, kaže: “Nikad me srdžba nije u potpunosti obuzela, a u srdžbi sam uvijek šutio, pa se nisam nikada kajao zbog nečega što sam u srdžbi mogao reći.’’
U dva Sahiha prenosi se od Ebu Hurejre, radijallahu anhu, da je Poslanik, alejhis-selam, rekao: “Nije junačina onaj koji u hrvanju sve obara, nego je junačina onaj koji vlada sobom pri srdžbi.”
Nakon svih navedenih kur'anskih ajeta, hadisa, govora selefu-saliha i drugih, završit ćemo hadisom koji mora inspirisati svakog muslimana da se bori protiv srdžbe.
Bilježe imami Ahmed, Ebu Davud, Tirmizi i Ibn Madže od Muaza ibn Enesa el-Džuhenija, radijallahu anhu, da je Allahov Poslanik, alejhis-selam, rekao: “Allah će na Sudnjem danu ispred svih ljudi prozvati onoga koji je uspio savladati svoju srdžbu u trenucima kada je bio u mogućnosti ispoljiti je, te će mu se dati da izabere koju hoće od džennetskih ljepotica.”
Molim Allaha da budemo od onih koji će biti počašćeni ovom nagradom na Sudnjem danu!

Poučna priča

4

Jedne prilike dok je Omer kao halifa bio u društvu svojih podanika došla su dva mladića iz pustinje sa okovanim čovjekom pred njega. Stali su ispred Omera ,pa ih on upita: “Ko je ovo?“ „Ovo je čovjek koji je ubio našeg oca“-odgovorili su mladići. Omer ga upita: “Da li si to zaista uradio?“ Čovjek klimnu glavom. „A zašto?“- reče Omer.
Reče: “Njihov otac je došao sa devom na moju zemlju pa sam ga ja upozorio i zaprijetio mu da ode, ali on nije poslušao. Zatim sam uzeo kamen i pogodio ga u glavu zbog čega je umro.“Omer reče: “Onda za ovo djelo slijedi odmazda (smrtna kazna).“ Znači šerijatski propis je bio toliko jasan da tu nije bilo puno polemike oko toga. Omer ga nije pitao za ime ili kakvog je roda ili položaja u društvu. To ga nije zanimalo niti se bojao bilo koga kada je u pitanju sprovođenje Allahove kazne.

Nakon toga, ubica reče: “O emir ul muminine! Tako ti Onoga koji je stvorio nebesa i Zemlju dozvoli mi barem tri dana da samo odem do svoje porodice, koju sam ostavio u pustinji, i da ih obavjestim šta se desilo, jer oni nakon Allaha nemaju nikoga drugoga osim mene.“ Omer reče: “A ko će garantovati za tebe da ćeš se vratiti kada odeš?“

Svi prisutni su šutili jer ga niko nije poznavao. Bio je stranac, pa ko će garantovati za njega. Omeru nije bilo lahko da se odluči. Sa jedne strane je imao gladnu i nezbrinutu porodicu a sa druge krvarinu koju je tražila porodica ubijenog. Upitao je dvojcu mladića:“Da li će te mu halaliti?“ Oni odbiše.

Nakon toga Omer se obrati prisutnim ashabima: “Ko je spreman da garantuje za njega.“ U tom trenutku je ustao Ebu Zer El-Gaffari i iz svoje iskrenosti i skromnosti reče: “Ja ću garantovati za njega.“ Omer reče: “Ali radi se o ubistvu!“ „Nema veze.“- reče Ebu Zer. „Poznajes li ga?“-upita Omer. Kaže: “Ne.“ „Pa kako onda možeš garantovati za njega?“-ponovo će Omer. „Vidio sam na njemu znakove vjere i vjerujem da ne laže.“-odlučno će Ebu Zer. Omer reče:“O Ebu Zer! Zar misliš da ću te ja pustiti ukoliko se on ne vrati za tri dana.“ Kaže Ebu Zer: “Allaha molimo za pomoć!“

Nakon ovoga Omer se okrenuo čovjeku i pustio ga na tri dana, kako bi obezbjedio svoju porodicu. Kada je isticao treći dan došli su Omer, dva mladića i drugi da vide šta će se desiti. Pitao je Omer za čovjeka, ali mu niko nije znao dati odgovor. Ebu Zer je gledao kako zalazi sunce i nikada mu do tada nije brže zalazilo.

Međutim, kada je ostalo još samo malo vremena do zalaska, pojavi se čovjek i svi počeše u glas tekbirati. Omer reče: “O čovječe! Da si ostao u pustinji niko te ne bi mogao naći?!“ Čovjek odgovori:“O emir ul muminine! Ne bojim se ja tebe nego se bojim Onoga koji je Sveznajući. Evo me kao što vidiš. Ostavio sam svoju djecu kao gladne piliće kako bi ti mene ubio.“

„Zašto si to uradio?“-upita ga Omer. Čovjek odgovori: “Bojao sam se da ljudi ne reknu da je nestalo ispunjavanja obećanja kod ljudi.“

„A zašto si ti garantovao za njega?“ – upita Omer Ebu Zera? Ebu Zer odgovori:“Bojao sam se da ljudi ne bi rekli da nema više nikakvog dobra kod ljudi.“ „Šta vi mislite o svemu ovome? – obrati se Omer dvojici mladića. Oni plačući odgovoriše: “O emiru pravovjerni! Oprostili smo mu zbog njegove iskrenosti. Bojali smo se da ljudi ne kažu nema više oprosta među ljudima.“

REKAO JE JEDAN OD MUHADISA: „Tako mi Onoga u čijoj je ruci moja duša, zaista su sreća imana i islama zakopani sa Omerovim ćefinima.“(PREUZETO)

Čega se majke plaše

3

– Ostavi uključeno svetlo – kaže mi dok se na prstima iskradam iz sobe. – Zašto, mila? – Zato. – Pa nije valjda da se tolika devojka plaši mraka? – Molim te, ostavi upaljeno – ponavlja. – Ok, ali poješće te komarci, samo da znaš. – Neka će. Mama? – Molim? – A je l’ se ti plašiš nečega? Al’ onako baš baš? – Ko, ja? Mama se ničega ne plaši, dušo. Mama se ničega ne plaši. Osim da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sećati dana koje smo proveli zajedno, i da će ove naše godinice izbledeti kao stara hartija. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voleti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno. Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kćerke inače prebacuju majkama, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećna zbog svih onih nesreća koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ćeš mrzeti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su tvoj nos i moj nos isto. Plašim se da ćeš bežati od mene kao od kuge, da ćeš me se stideti, da više nećemo pričati ni grliti se kao sada, da nećeš utrčati u kuću, baciti ranac na pod i sva zadihana mi reći – znaš šta se danas desilo u školi? Plašim se da ćeš se kriti od mene, da ćeš me lagati, zatvarati se u sebe, da više neću biti drag gost u tvome svetu, u tvojoj sobi. Treskaćeš vratima, govoriti jezikom koji ne razumem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ćeš se promeniti, da ćeš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka. Da ćeš se obilato koristiti mojom šminkom, oblačiti moje stvari bez pitanja, terati kontru, dokazivati da si valjda jača. Plašim se da ćeš se povući u sebe i da više neću umeti da te nađem. Da ćeš prekidati vezu svaki put kad uđem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražiću tebe, a ti ćeš biti sve dalja. Onako kako sam ja svojoj majci bivala, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da ću pričati, a da me nećeš čuti. Da ćeš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da će te na brzinu smotati neki pogrešan tip, mulac koji te ne zaslužuje, koji neće umeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da ću zalud govoriti “nije za tebe, mila, možeš i bolje”. Plašim se da će te nešto boleti, a da nećeš smeti da mi kažeš. Plašim se da ćeš jednog dana ležati sama, u nekom tuđem mraku i da neće biti nikoga da upali svetlo. Plašim se da ću, jedne sparne junske večeri u 22:02, zuriti u sat i pitati se što te još nema. Da će mi glavom proći sve one strašne slutnje na koje smo, mi, majke, pred bogom pretplaćene. Plašim se da ću te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da će mi uljudan ženski glas s druge strane reći da “birani korisnik trenutno nije dostupan”. Plašim se da neću biti uz tebe – kada ti bude najteže. Da me neće biti ni kada ti bude najlepše. Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajući albume, primetiš kako, gle čuda, na isti način sklanjamo kosu s čela, na isti način se smejemo, podižemo obrve, solimo supu, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da će proći ledeno, kameno, bronzano doba pre nego što shvatiš da smo sličnije nego što možeš i želiš da veruješ. Plašim se da ćeš ličiti na mene. Da ćeš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao beleg na čelu, da će te po tome poznavati i govoriti ti kako si “ista majka”. Plašim se da ćeš zbog toga neke škole skupo platiti, a lekcije učiti po više puta. Plašim se i da nećeš ličiti na mene. Da nećeš umeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ćeš u želji da što dalje pobegneš od mene, dosadne, naporne, posesivne majke – pobeći i od sebe i da neću stići da ti kažem koliko te volim. Eto, toga se mama plaši. I to, onako – baš baš.

This entry was posted on 13. Septembra 2018.. 1 Comment

Poucna prica

3

Poznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze naranču u ruke i upita publiku: “Ako stisnem iz sve snage ovu naranču, što će izaći iz nje?”
Neka mlada djevojka iz prvog reda dobaci: “Pa kakvo je to pitanje? Ako stisnete naranču onda će iz nje izaći sok. To je ono što je unutra, i ne može ništa drugo izaći iz nje.”
Čovjek reče: “Točno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Iz naranče će izaći narančin sok jer je upravo to unutra. A sad, ako proširimo sliku, i zamislimo da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i slično. I iz vas izađu bijes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba, itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iz vas izlazi – ono što nosite u sebi.
Zapamtite, ako vas neko ‘stisne’, iz vas će uvijek i baš uvijek izaći ono što je u vama. Iz naranče nikada neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama. Nema dobrog drveta koje donosi rđav plod, ni rđavog drveta koje donosi dobar plod. Jer, svako drvo se poznaje po svom plodu. Sa trnja se ne beru smokve, ni grožđe sa kupine. Dobar čovjek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovjek iz zle riznice iznosi zlo, jer usta govore ono čega je srce puno.